Pomenute fraze se sigurno koriste više od 100 godina, a možda i dosta duže... Srećom, u današnje vreme se mačka i pas retko mogu videti u ozbiljnijem sukobu od kratkotrajnog okršaja. Postavlja se pitanje, kako je onda ovaj izraz postao tako duboko ukorenjen u mnogim jezicima?
Kao što je to slučaj i kod mnogih drugih izraza, u pitanju je neka vrsta anahronizma. I u ne tako davnom 19. veku, psi, a naročito mačke nisu bili ni približno paženi kao što su to danas. I jednima i drugima je bilo dopušteno da lutaju ulicama u velikom broju, jer nije postojala ozbiljna kontrola njihovog razmnožavanja (sem grozomorne tradicije bacanja u vodu).
Otimanje oko oskudnih otpadaka hrane bi dovodila do čestih sukoba. Nesuglasice dva psa oko hrane se obično rešava bez prave tuče, jer su psi nasledili složen sistem signala od svog pretka vuka, koji je živeo u čoporu, i koji im omogućava da pokažu svoju nameru da se povuku ako smataju protivnika prejakim.
Mačke su potomci predatora samotnjaka koji su retko imali potrebu da komuniciraju lice-u-lice. Mačkama nedostaju takve sposobnosti, i generalno su mnogo pažljivije od pasa kada se odlučuju da li da učestvuju u grupnoj tuči. Evolucija nije obdarila ni jednu ni drugu vrstu bilo kakvim sposobnostima međusobne komunikacije, pa je fizički obračun manje ili više neizbežan kada ni jedna strana nije spremna da se povuče.
Njihovi stilovi borbe su takođe potpuno drugačiji - mačke najviše koriste svoje oštre kandže (koje održavaju u tom stanju tako što su uvučene u šape kada nisu potrebne), dok psi, koji stalno troše svoje nokte koristeći ih za povećanje trenja pri trčanju, uvek pokušavaju da iskoriste svoje zube i snažne čeljusti. I jedni i drugi vole da zvučno zaplaše svog protivnika, pas lajanjem, mačka zavijanjem i siktanjem, dok se režanjem služe obe vrste. Kao posledica navedenog, kada dođe do tuče između psa i mačke, ona je obično duga i bučna, i privlači dosta pažnje.
Mumija mačke iz oko 1. veka. (slika desno)
Postavlja se pitanje - da li su mačke i psi prirodni neprijatelji?
Pa, nekada su verovatno bili. U pogledu njihovog odnosa sa ljudima, mačke su te koje su se nametale. Psi su izvorno domestifikovani od strane naših predaka, lovaca-skupljača, pre najmanje 15 000 godina, a verovatno i više. Da li je pas i tada bio "najbolji čovekov prijatelj" možemo samo da nagađamo, ali do vremena kada su se pojavile mačke, psi su već igrali značaju ulogu u ljudskim životima, odlazeći sa njima u lov, čuvajući im domove, braneći im stada domaćih životinja, pa čak i grejući ih u hladnim noćima.
Mačke su počele da se "muvaju" oko ljudskih kuća pre oko 10 000 godina, ali to je bio čist oportunizam: u tom trenutku (pra)istorije, ljudske navike čuvanja hrane su dovele do pojave kućnih miševa kao ozbiljnih štetočina. Postoji malo dokaza da su ljudi voleli mačke (osim što su im verovatno bili zahvalni zbog skladišta bez miševa) u narednih 4000 godina, kada su drevni Egipćani počeli da ostavljaju konkretne dokaze svoje naklonosti, na primer, organizujući složene sahrane, sa sve simboličnim činijama mleka za svoje voljene ljubimice. Pre toga, psi su bili omiljeniji hiljadama godina, negovani od strane svojih vlasnika toliko da je retko koja mačka mogla i da sanja išta slično.
Kao što vidimo, uslovi nisu bili jednaki za mačke, ali kakve su mogle biti posledice takvog odnosa? Pre svega, takmičenje oko jestivih otpadaka je verovatno bilo jednostrano, gde su psi imali primat kada su ljudi bili u blizini. Mačke bi morale da se oslone na svoju prirodnu spretnost kako bi se čuvale nevolja, kao što se moglo videli kada je autor teksta istraživao ulične mačke u jednom turskom selu. Jedne godine, mačke su bile svuda, lepo živeći od moljenja za hranu koju su dobijale od veselih turista (i samog autora). Sledeće godine, ulicama je lutao čopor pasa, a mačke kao da su nestale. Tačnije, to je samo tako izgledalo sve dok nisu pogledali selo sa visine, i videli da su se mačke samo prebacile na uglavnom ravne krovove, i verovatno silazile dole noću u potrazi za hranom, kada psi spavaju.
Druga stvar je brutalnija, i nije za one sa osetljivim stomakom. Psi bi predstavljali ozbiljnu opasnost za mačiće. Mačke moraju da ostave svoju jazbinu kako bi otišle u lov, a izgladneli psi ne biraju šta će pojesti. Mačke su se trudile ne samo da sakriju svoje mačiće što je bezbednije moguće, već i da uliju što je više moguće straha u pse iz kraja.
Zbog svega navedenog mačke i psi i dalje nose svoj sumorni evolutivni istorijat, koji ni danas nije potpuno prevaziđen. Psi i dalje jure mačke, a u određenim okolnostima, ako su prinuđene, mačke će se okrenuti i pokušati da se odbrane.
Dobra vest je da ovo neprijateljstvo uopšte nije neizbežno, kada znamo kako i psi i mačke uče razliku između prijatelja i neprijatelja. To je deo - i verovatno ništa više od sporedne pojave - načina kako je domestifikacija promenila način razvoja njihovih mozgova. Štenci i mačići prolaze kroz ono što nazivamo "period socijalizacije", kada uče ne samo ko im je majka, i kako da se ponašaju prema drugim članovima svoje vrste, već i da ne treba da se plaše ljudi. Samo nedostatak prijateljskog kontakta sa ljudima u periodu formiranja, u prvih nekoliko meseci života, dovodi do toga da ulične mačke (i psi) razviju doživotno nepoverenje prema ljudima.
Prilično je jednostavno uticati na taj proces tako da pas bude uključen na listu prijatelja jednog mačeta, a isto važi i obrnuto za štene. Za ovo drugo će vam biti potrebna mačka koja je prijateljski nastrojena prema psima, ili pas koji voli mačke za ono prvo. I sam boravak u blizini druge vrste, koji nema neprijatne posledice, tokom osetljivog perioda (4-8 nedelja za mačiće, 5-12 za štence) je obično dovoljan. Autor teksta je istovremeno imao pse i mačke celog života, bez ikakvih neprijatnih posledica za jedne ili druge, a neki od njih su postali i najbolji prijatelji. Scene dva mačeta, brata i sestre, koji se nadmeću za idealno mesto uz njegovog labradora su nešto što se nikada ne zaboravlja.
Nažalost, kada mačka jednom "odluči" da ne voli pse, ili pas počne da uživa u jurenju svake mačke koju vidi, te navike zahtevaju puno veoma strpljivog treninga kako bi se eliminisale...
Autor teksta: Dr. Džon Bredšo (John Bradshaw), gostujući profesor na bristolskom Fakultetu veterinarske medicine, i autor knjige "U odbranu pasa i mačaka".