Pitanje je postavljeno Denijelu Milsu (Mills), profesoru bihejvioralne veterinarske medicine na Univerzitetu u Linkolnu (Velika Britanija). U nedavno objavljenoj studiji, Mils i njegova koleginica Elis Poter su pokazali da su mačke nezavisnije i usamljenije od pasa.
Uspešno izvođenje jednog ovakvog istraživanje bilo je teško baš koliko reputacija mačaka i sugeriše...
"One predstavljaju veliki izazov ako želite da urade određene stvari na određeni način", kaže Mils. "Mačke obično stvari rade po svome."
Vlasnici mačaka će se složiti. Ali zbog čega zapravo mačke tako oklevaju da sarađuju, bilo jedne sa drugima ili sa ljudima? Ako obrnemo pitanje, zašto su toliko drugih životinja - i divljih i domaćih - timski igrači?
Život u grupi je veoma česta pojava u prirodi. Ptice i ribe žive u jatima, kopitari u krdima... Predatori takođe često love zajedno. Čak i rođak domaće mačke, lav, živi u čoporu.
Mnoge društvene životinje žive po "filozofiji" da se u grupi sve lakše sprovodi.
Životna strategija vrsta koje su lovina predatora je očigledna i logična, grupa = bezbednost. "To se zove efekat razblaživanja", objašnjava biolog Kreg Peker (Packer) sa Minesota Univerziteta u Sent Polu. "Predator može uhvatiti samo jednu, a ukoliko vas je stotine to smanjuje šanse da baš vas uhvati na manje od 1%. Sa druge strane, ako ste sami, bili biste uhvaćeni u 100% slučajeva."
Životinje u grupama takođe imaju korist od efekta mnoštva očiju: što je veća grupa potencijalne lovine, veće su im šanse da primete dolazećeg predatora. "A što ranije primetite predatora, više vremena imate za izbegavanje opasnosti." priča Jens Krause sa Hambolt fakulteta u Berlinu.
Grupna obazrivost donosi i druge prednosti. Jedinke mogu dozvoliti sebi da troše više vremena i energije u potrazi za hranom.
Ipak, nije sve u vezi izbegavanja prirodnih neprijatelja. Životinje koje se okupljaju u grupe ne moraju da lutaju u potrazi za odgovarajućim partnerom, što je problem samotnjačkim vrstama koje pokrivaju velike teritorije. Očigledno, mnogo je lakše naći para u grupi...
Takođe, kao što je slučaj sa slepim miševima i pingvinima, mnogo je toplije kada se na malom prostoru pribijete uz druge članove grupe. Kada dobiju mladunce, mnoge životinje koje žive u grupama nastavljaju sa "filozofijom" koju smo već pomenuli, pa tako svi odrasli zajedno rade da bi zaštitili ili nahranili podmladak.
Kod mnogih vrsta ptica, poput arapske pevačice iz Izraela, mlade ptice ostaju deo porodičnih grupa sve dok ne postanu spremne za parenje. One plešu u grupi, kupaju se u grupi, pa čak donose i poklone jedne drugima.
Povrh svega, životom u grupi se štedi i određena količina energije. Ptice i ribe koje putuju u jatima se kreću efikasnije nego pojedinačni letači i plivači!
U pitanju je sličan princip kao kod biciklista na trkama poput Tur De Frans (Tour de France) kada naprave tzv. peloton. "Oni koji su iza ne moraju da troše istu količinu energije da bi se kretali istom brzinom kao oni na čelu.", dodaje Krause.
Pored toliko prednosti, možda se čini neobično da bi bilo koja životinja terala od sebe druge jedinke svoje vrste. Ipak, kao što vidimo na primeru domaćih mačaka, život u grupi nije za svakoga. Kod nekih životinja, koristi od grupe nisu dovoljne da bi se sa ostalima delila i hrana.
"Kada se hranite zajedno, postoji granica posle koje hranjenje sa drugim jedinkama u neposrednoj blizini smanjuje vaš unos." kaže Džon Friksel (Fryxell), integrativni biolog sa Univerziteta u Gelfu (Kanada). Ključni faktor tada postaje pitanje da li svaka životinja ima dovoljno hrane, što opet zavisi od toga koliko je svakog životinji potrebno. A mačke imaju ogroman apetit.
Na primer, leopard pojede 23kg mesa svakih par dana. Tipično, za divlje mačke, konkurencija za hranom je oštra, pa leopardi žive i love sami.
Postoji jedan izuzetak ovom usamljeničkom pravilu kod mačaka, a to su lavovi. Kod lavova to je pitanje teritorije, kaže Peker, koji je proveo skoro 5 decenija proučavajući afričke lavove. Određeni lokaliteti u travnatim savanama pružaju odlične prilike za pravljenje zaseda, pa kontrolisanje tih važnih prostora nudi značajne prednosti za preživljavanje. "To nameće društvenost jer morate da imate timove koji će dominirati teritorijom i izbacivati konkurentske ekipe, a najveći tim dobija", dodaje Peker.
Ono što omogućava postojanje takve "idilične" grupacije je činjenica da jedan ulov lava - gnu ili zebra - namiruje nekoliko ženki odjednom. "Prema tome, veličina plena njima dozvoljava da žive u grupama, ali je zapravo geografija ono što ih tera na životu u grupi" nastavlja Peker. To nije situacija u kojoj se nalaze domaće mačke, jer one love male životinje. "Ne želite da budete pored nekog drugog kada su upravo uhvatili miša, jer će želeti da ga celog sami pojedu. Nema ga više, nema dovoljno hrane za podelu."
Ova vrsta ekonomske logike je tako duboko ukorenjena u ponašanje mačaka, da verovatno ni domestifikacija nije mogla da promeni ovu njihovu urođenu sklonost ka samoći.
Opisana situacija se samo potvrđuje kada uzmete u obzir da ljudi nisu domestifikovali mačke. Umesto toga, u pravom mačjem stilu, mačke su domestifikovale sebe.
Sve domestifikovane mačke su potekle od divljih mačaka Srednjeg Istoka (Felis silvestris), tzv. "šumskih mačaka". Ljudi nisu namamili ove rane mačke iz šume; mačke su se same pozvale u ljudske ostave sa žitaricama, gde se nesmetano hranio bezbroj glodara. Nagkli prekid ove mišje "žurke" je označio početak istinski simbiotskog odnosa sa čovekom (tj. obostrane koristi). Mačke su volele dobro snabdevena skladišta, a ljudi su bili zahvalni zbog zaštite od štetočina.
Domaće mačke nisu u potpunosi asocijalne. Ipak, njihova društvenost - prema drugim mačkama ili prema ljudima - odvija se isključivo prema njihovim uslovima.
"One zadržavaju značajnu nezavisnost i prilaze nam, ili ostaju uz nas, samo kada to same žele", kaže Denis Tarner, ekspert za mačke i bihejviorista na Institutu primenjene etologije i životinjske psihologije u Horgenu (Švajcarska).
"Mačke su evolucijom razvile mnoštvo mehanizama kako bi bile odvojene, a ti mehanizmi nisu baš pogodni za grupisanje", kaže Mils. Mačke markiraju svoju teritoriju kako bi izbegle neprijatne susrete sa drugim mačkama. Ako se slučajno sretnu lice u lice, dlaka se kostreši i sevaju kandže...A kako neće prestati da se sukobljavaju, još su manje šanse da će početi da žive u grupi...
U određenim okolnostima može se činiti da su domaće mačke prihvatile život u grupi; na primer, kolonija koja živi u nekoj šupi. Ali nemojte da vas to zavara, dodaje Friksel.
"To su veoma labave grupacije i nemaju bilo kakav grupni identitet. One samo imaju zajedničko mesto na kome spavaju i čuvaju svoje mačiće".
Zapravo, čak i u situacijama ekstremne opasnosti, koja obično zbližava životinje, male su šanse da će mačke sarađivati. "To jednostavno nije nešto što one rade kada su u opasnosti", kaže Monik Udell, biologičarka na državnom Univerzitetu u Oregonu. Mačke jednostavno ne veruju snazi brojeva.
Sve to pomaže da se objasni zbog čega su mačke na glasu da ih je nemoguće grupisati. I pored toga, ima nekih dokaza da prezir domaće mačke prema životu u grupi možda slabi...
Istraživanje koje je objavljeno 2014. godine u naučnom biltenu "Journal of Comparative Psychology" opisuje ispitivanje karakternih osobina domaćih mačaka. U skladu sa svojom usamljeničkom, nekooperativnom reputacijom, mačke su se ispostavile neurotične, impulsivne i otporne na bilo kakvo naređivanje.
Interesantno, domaće mačke su možda malo manje nekooperativne od svojih divljih rođaka. Kada su naučnici poredili domaće mačke sa četiri divlje mačke, škotskom divljom mačkom, oblačastim leopardom, snežnim leopadrom i afričkim lavom - domaća mačka se po pitanju svojih najistaknutijih osobina pokazala najsličnija lavovima iz čopora .
Takođe treba reći da su domaće mačke prešle veliki put od svojih predaka u pogledu tolerisanja prisustva drugih jedinki. Iako grupe mačaka koje žive u napuštenim objektima stvaraju (u najboljem slučaju) labave veze, one ipak pokazuju značajan stepen prihvatanja prisustva drugih mačaka u tako malom prostoru.
U Rimu, skoro 200 mačaka žive jedne pored drugih u Koloseumu, dok na ostrvu Aošima u Japanu mačke čak šestostruko nadmašuju ljude po brojnosti. Te kolonije možda nisu zasnovane na saradnji, ali su veliki korak od potpuno usamljeničke prošlosti domaće mačke.
U međuvremenu, istraživači su lakše mogli da kontrolišu mačke u svojim eksperimentima tako što bi se sa njima nagodili, "našli na pola". Kada je Udell sprovodila svoje ranije eksperimente, naišla je na mnogo teškoća pokušavajući da motiviše mačke da izvrše određeni zadatak. Prethodno je radila sa psima, koji bi bezbroj puta rado izvodili bilo koji zadatak za nagradu u hrani.
Međutim, mačke nije bilo tako lako zadovoljiti. Konačno, Udell je počela da ima uspeha kada je počela da im nudi da same odaberu šta žele kao nagradu.
"Mislim da je deo izazova upravo to koliko mi razumemo mačke" kaže ona. Ako naučnici počnu da otkrivaju sadržaj crne kutije mačjeg uma, prisilno grupisanje bi moglo da bude zamenjeno grupisanjem uz upotrebu suptilnih metoda.
Mnogo toga kod ponašanja životinja - uključujući i prijemčivost ili otpor ka čoporu - leži duboko u nervnom sistemu tih bića. Teško je i zamisliti premošćavanje tolikih godina prirodne selekcije, dodaje Friksel.
"Ali ko zna? Očigledno je da su lavovi uspeli, pa je i kod domaćih mačaka to moguće ukoliko se dogodi pravi niz mutacija. I ako bi uspele da izvedu ovaj trik, možda gajenje mačaka u čoporima naposletku i ne bi bila tako luda ideja"...
Izvor podataka:
BBC Earth
Journal of comparative psychology